Ante nije želio ubiti zmaja. Omaklo mu se.

Rekli su mu da mu samo zaprijeti, tih se današnjih pseudo-zmajeva ionako ne mora bojati, davno su oni izgubili svoju veličinu i moć. Bit će lako, rekli su, samo mu stavi mač pod vrat. Zmaj će se usrati od straha i zlatno, smaragdno i prstenje od rubina bit će njegovo.

- Ali ja ne želim čeprkati po zmajevim govnima – rekao je Ante plačljivim glasom, na što su oni samo slegli ramenima:

- Ako želiš blago …

Ante je stigao na proplanak gdje su mu rekli da će naći zmaja. Sjedio je tamo, visok kao čovjek, prekriven crvenim, blještavim krljuštima, okrenut mu leđima i teško disao. Okruživao ga je bijeli dim. Ante mu se prikrao i lagano položio mač pod vrat.

- Prstenje, zmaju – prosiktao je gutajući knedlu u grlu.

No, zmaj kao da ga nije ni primjetio. Nastavio je teško disati, a potom i stenjati. Uskoro mu je nešto veliko i ljigavo počelo izlaziti između nogu. Još jedan strašan urlik i zmaj se ozmajio. Dva mutna jantarna oka promatrala su Antu s tla. U njima je mogao pročitati iskonsku mržnju. Ante se usro od straha i trznuo mačem …